foto: privatna arhiva

Predsednik Čudne Zemlje- koju je vlast nekritički nazivala i državom, opsesivno je voleo propagandu.

Bilo je to njegovo omiljeno državničko, političko i lično delanje, koje mu je, kako je verovao, značajno pomagalo da što duže ostane na vlasti, ali i da obezbedi Ključno mesto u nacionalnoj, pa i svetskoj istoriji. (On je, naime, i po svojim ambicijama bio čudniji od zemlje kojom je neprikosnoveno vladao).

Od svih propagandnih zanimacija kojima se Predsednik danonoćno bavio najviše je voleo onu o „budućnosti“.

Bezbroj puta je svom narodu ponavljao da će budućnost uskoro biti svetla, život bolji, plate veće. Nebrojeno puta je rekao da će svuda po Čudnoj Zemlji biti građeni putevi, stizati strani novci i nicati fabrike. Stalno je tvrdio da je državna riznica sve bogatija i sa sve manje javnih dugova. Ne da se izbrojati koliko je puta naglasio da se bori protiv nepoštenja, kriminala i korupcije. Uporno je tvrdio da je Čudna Zemlja nezavisna i dostojanstvena, a njen ugled na planeti sve bolji…

Pritom je voleo da naglasi da svega toga ne bi bilo da On, poput mesije, nije došao da usreći narod Čudne Zemlje, a razjuri lopove koji su je uništili, rastočili i pokrali.

Sa gađenjem je odbacivao bilo kakvu kritiku koja je dolazila od slabašne opozicije ili sa građanskih protesta koji su povremeno zahvatali  zemlju. Kategorički  je negirao optužbe da je zemlji oduzeo slobodu, zakone i  demokratiju, potpuno urušio institucije, prigrabio svu vlast gazeći Ustav, kriminalizovao vladanje i javne poslove, zarobio medije ili pomovisao laž kao način vladanja.

„To su gluposti“, „Ništa gluplje nisam čuo“, „To kaže društveni talog“, „Neću da razgovaram sa lopovima“, govorio je Najpametniji i Najpošteniji u čudnom narodu.

Njegovu propagandu besomučno su pratili roze, žuti i ini mediji, u kojima su radili novinari koji su, zarad manje loše plate ili jeftinih privilegija, olako kleknuli i postali služinčad.

Predsednikova propaganda o „budućnosti“ direktno je prenošena, pa reprizirana, te prenošena, pa reprizirana… tokom čitavog dana. Programi lokalnih medija su prekidani kako bi se emitovale Predsednikove govorancije. Njegova propagandna obećanja, tvrdnje, klevete, uvrede i pretnje punile su naslovne strane novina, iznova  i opet, svakoga dana. 

Predsednik samo što nije „izlazio“ iz zidova kuća u kojima je Njegov narod živeo.

Ipak, Njegovi bliski saradnici šapatom su govorili da je gorljivo želeo da ovakva virtuelna stvarnost, od koje je postao zavisan, postane još bolja.

Padalo mu je na pamet, šaputali su oni, da proglasi da dan u Čudnoj Zemlji traje 28 sati, što je značilo još četiri sata propagande. Ili da uvede zabranu isključivanja Roze televizije tokom noći, kako bi se i usnulim građanima vrtela priča o boljoj budućnosti koju samo On može da donese. Ili da, čak, naredi da se u sve frižidere u zemlji instaliraju uređaji koji bi, čim se vrata otvore, ponavljali da je u njima dovoljno hrane, a da će je uskoro biti još više.

„Država“- a to je svakako On, mogla bi, razmišljao je, preko merenja gledanosti, Njegovih kablovskih operatera ili bezbednosnih službi da utvrdi ko je i koliko gledao propagandni program. Možda ne bi bilo loše, razmišljao je dalje, da Njegove partijske sluge telefonski ili „od-vrata-do vrata“ preslišavaju narod, istovremeno evidentirajući  sve koji su nezainteresovani ili se protive Njegovoj propagandi, te tako i Njemu. Posle bi za takav bezobrazluk mogle da uslede sankcije, koje bi mogle da budu…

Odustajao je u poslednjem trenutku, šaputali su njegovi saradnici, pre svega zbog toga što bi se takve propagandne blagodeti mogle shvatiti pogrešno, posebno među nekima od najmoćnijih ljudi na planeti, od kojih je zazirao.

Narodu Čudne zemlje- koji je i sam bio čudan, bile su potrebne godine i godine da primeti da ga takav Predsednik, televizije i novine ubeđuju u jedno, a frižider, stomak i sopstvena deca u nešto sasvim drugo.

Većini pripadnika tog naroda bile su neophodne godine i godine i za primisao da ih Predsednik laže.

Bile su im potrebne godine i godine da jasno spoznaju da o njihovom životu ne odlučuje On već oni sami. 

Kada se to jednoga dana ipak dogodilo, počeli su Neprikosnovenog Predsednika da doživljavaju kao najobičniji hologram koji im dosađuje istim i ispraznim pričama. A budućnost Čudne Zemlje je mogla da počne.

(Autorka je novinarka dnevnog lista Danas)

Komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here