Borba za pravedno društvo u Srbiji jeste zapravo borba protiv korupcije. A korupcija je veliko zlo. Ona je sistemska, opšteprisutna, nanosi patnju mnogim građanima, usled koje oni postaju apatični, dezorijentisani, nesigurni, pomirljivi i često pokorni. Borba protiv korupcije je teška, uglavnom bezuspešna, vlast je ignoriše, tako da je pre izuzetak, nego vrednosni imperativ čitavog društva uprkos (solidnom) normativnom i institucionalnom utemeljenju. Ona je u konačnom veliki grijeh protiv slabih i nemoćnih.

Zašto kontekstualizacija biblioteka, korupcije i pravde?

Koncept savremene javne biblioteke predstavlja jednu od najznačajnijih ideja modernog demokratskog društva, zato što omogućava jednak pristup znanju i informacijama svima bez diskriminacije i zato što pretpostavlja prosvećenost, kulturu i informisanost za svoje građane. Inficirajuća i razorna korupcija, međutim ne mimoilazi ni biblioteke, mada se čini kako baš ove institucije dobro prolaze u društvu pa se medijska pažnja usmerava prema njima najčešće da bi se dobio odgovor na pitanje ‘’Šta se čita’’?

Ali političko imenovanje mnogih direktora javnih biblioteka, trgovina javnim ovlašćenjima pri zapošljavanju bibliotekara, nepotizam, ponekad i (auto)cenzura pri promociji knjiga neugodnih naslova – govore suprotno. I potvrđuju činjenicu kako javne biblioteke sebe najčešće doživljavaju kao organe javne vlasti – a ne kao ustanove koje bi morale braniti temeljne vrednosti demokratije i prigrliti građane nezavisno od svake vlasti.

Bibliotekari nisu činovnici i ne mogu uživati luksuz neutralne i apolitične profesije u društvu izražene društvene nepravde. Ustajanje protiv svakog produbljivanja nejednakosti je u konačnom – pitanje ljudskog digniteta. A nužnost kritičnosti prema nepravdi je i etičko pitanje. Glas kritičara je glas stvarnih nekonformista, neposlušan i nepomirljiv. Zar nije upravo literatura koju bibliotekari preporučuju svojim korisnicima puna kritičkih glasova? Nije li glas Car je go u bajci Carevo novo odelo – kritički?

Odgovornost savremenog bibliotekarstva sastoji se u snažnoj podršci javnosti i odbrani javnog dobra,  ljudskih prava i sloboda, jednakih mogućnosti za sve. Zato se jasno mora reći da nema  mesta ignorisanju teške društvene stvarnosti koju uzrokuju tranzicijski procesi kao i čuvene reforme celokupnog društva. Javne biblioteke ne bi smele da prespavaju procese demokratizacije društva niti da čekaju da sve važne promene u društvu obavi neko drugi za njih.

Malo je tako neposrednih institucija u našoj istoriji koje služe čoveku kao mesto znanja, odmora, znatiželje, utehe i utočišta – kakva je javna biblioteka. Nije li činjenica da se u mnoge američke biblioteke dolazi kako bi se spasilo od hladnoće, usamljenosti ili bezizlaznosti, a ne samo zbog znanja i čitanja – potvrda njene otvorenosti i artikulacija njene odgovorne socijalne uloge. Javna biblioteka postoji zbog građana, a ne zbog vlasti.

Biti aktivan subjekt društva te umesto uobičajenog “mirnog“ prostora za pozajmicu knjiga – pridonositi stvaranju društvenog kapitala, mesta čiji prostor služi građanima za okupljanje, dijaloge, debate, komunikaciju – očekuje se od biblioteka kao nikad pre u njenoj dugoj povesti. Mesto u kojem se podstiče i osećanje solidarnosti kao i promišljanje o sopstvenoj ulozi u životu lokalne zajednice. Istovremeno, biblioteka ne sme da zaboravi na otuđenje i osamljenost građana, posebno ranjivih i najslabijih pripadnika zajednice poput starijih i nemoćnih lica, siromašnih, invalida, pripadnika manjina… Svest i spoznaja bibliotekara o prednosti ljudskih prava nad svim drugim stručnim pitanjima bibliotekarstva postaje ključna linija odbrane vrednosti pravednog društva.

Biblioteke bi morale da omoguće građanima i ostvarivanje njihovog prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Istovremeno bi mogle pružati podršku i promovisati principe transparentnosti u radu organa javne vlasti kao azbuke u borbi protiv korupcije. Neobično je značajna tvrdnja da je za svakodnevni život i rad građana važno imati pristup službenim publikacijama koje donose informacije iz delokruga rada organa javne vlasti, pa ta kategorija publikacija mora biti zastupljena u fondovima. Pristup službenim publikacijama i informacijama smatra se osnovnom uslugom, što obično znači i besplatnom. Nije jasno ni zašto koncept političkog opismenjavanja građana ne bi mogao biti redovan u bibliotekama jednako kao informacijsko opismenjavanje?

Ušuškanost u mekanom bibliotečkom prostoru je prijatna. Bekstvo od slobode govora i kritičkog mišljenja međutim, ne doprinosi nikakvom napretku. O tome svedoči duga povest knjiga i obrazovanja za emancipaciju. Od biblliotekara se s pravom očekuje da budu među prvima koji će hrabro učestvovati u kreiranju nove bibliotečke paradigme u Srbiji i založiti se za ideju o biblioteci kao demokratskoj ustanovi u svakom smislu. Javna biblioteka u konačnom pripada javnosti.

(Autor je Vesna Crnogorac, doktor kulturoloških nauka)

Komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here